TheGodoth

Prolaznici u prolazu.

Provodim vreme gledajuci ih kako razmisljaju, uzurbanih koraka, povredjenih tela, koraci im lako otkrivaju proslost.

Bez obzira sto ja podazriva, u zasedi, postajem svesna njihove igre, od njihovih lica kao maski mi se gadi.

Sta drugo uciniti, nego prevariti se, to dobro pase uz ovo doba.

Prodje, proci ce, poslednji ce ostati.

Deca samo na zabavu misle, njihova slika se odslikava u kapacitetu da uzmu svet zdravo za gotovo, bez potrebe da posegnu za uredjenim sistemom misli u svojoj glavi.

Vreme me iznenadjuje, cini mi se da ubrzava.

Brojke mojih godina vode me ka mesecu za kojim zudim.

Svaki mesec je u zalogu, u  razlicitim ciklusima, iz jednog stanja u drugo.

Zanimljivo kako me virovi vode kroz vreme. Neumoljivo se kolebam.

S' vremenom stremim ravnotezi i svaki put kad procenim ljude dobijem novi svet, sta bih trebala promeniti kod sebe da bih napokon postala slobodna?

Glasovi se oslobadjaju, izlazu u vitrinama sveta u pokretu, tela koja plesu harmonicno,klize,tresu se, mesaju i privlace se neodoljivo.

S' vremenom stremim da se izrazim.

Svako osecanje daje mi zelju da iskazem nedoreceno, nadajuci se da ce pravda biti ucinjena u nasim tuznim, uspavanim zivotima.

Cesto smo svedoci padova nekih ljudi, a ponekad se i sami nadjemo u stanju depresije.

Sve sto vidimo u takvim trenucima je besciljnost.

Preopteretimo misli i pred nasim ocima rusi se ceo svet. Sve tone pod nama samima.

U coveku se odigrava citava, jedna, mala drama u kojoj sebe vidi kao glavnu ulogu sopstvene tragedije.

Tu nestaje sve, a individualizam zaklanja vidik ka zivotu.

Mnogi govore da su stvari onakve kakvima ih mi vidimo. Medjutim, one nikada nisu takve jer je svaki nas dozivljaj iluzija.

Na istu stvar ljudi razlicito gledaju i dozivljavaju je.

Mi stvaramo sopstvene iluzije procenjujuci sve pojave i situacije iskljucivo sa sopstvenog stanovista, koje je zavisno od naseg uma i nase duse.

Sa jedne strane gledano covek nista ne moze sam a opet jedino moze sam.

Samim tim shvatam da zelja za promenom mora da pociva u nama samima i mora bistvovati kao jedna od nasih najjacih zelja.

Bitno je, takodje, shvatiti da pogledom uperenim ka nebu, iscekujuci odgovor necemo naci izlaz.

Sva resenja nalaze se u nama i nasa namera trebala bi biti ta koja ce nas voditi ka izlazu iz kruga nepotrebnih patnji i stradanja.

Kada jednom istinski zakoracimo sa verom u sebe i to da ce jutro promeniti sve, ohrabrenja ce stizati sa svih strana i bicemo srecni jednog dana sto cemo i sami biti oslonac i pomoc novim putnicima.

Koracajmo s' verom u to da uvek ima nade, jer kako i sama izreka glasi: "Posle noci svitanje je neizbezno."