TheGodoth

Cesto smo svedoci padova nekih ljudi, a ponekad se i sami nadjemo u stanju depresije.

Sve sto vidimo u takvim trenucima je besciljnost.

Preopteretimo misli i pred nasim ocima rusi se ceo svet. Sve tone pod nama samima.

U coveku se odigrava citava, jedna, mala drama u kojoj sebe vidi kao glavnu ulogu sopstvene tragedije.

Tu nestaje sve, a individualizam zaklanja vidik ka zivotu.

Mnogi govore da su stvari onakve kakvima ih mi vidimo. Medjutim, one nikada nisu takve jer je svaki nas dozivljaj iluzija.

Na istu stvar ljudi razlicito gledaju i dozivljavaju je.

Mi stvaramo sopstvene iluzije procenjujuci sve pojave i situacije iskljucivo sa sopstvenog stanovista, koje je zavisno od naseg uma i nase duse.

Sa jedne strane gledano covek nista ne moze sam a opet jedino moze sam.

Samim tim shvatam da zelja za promenom mora da pociva u nama samima i mora bistvovati kao jedna od nasih najjacih zelja.

Bitno je, takodje, shvatiti da pogledom uperenim ka nebu, iscekujuci odgovor necemo naci izlaz.

Sva resenja nalaze se u nama i nasa namera trebala bi biti ta koja ce nas voditi ka izlazu iz kruga nepotrebnih patnji i stradanja.

Kada jednom istinski zakoracimo sa verom u sebe i to da ce jutro promeniti sve, ohrabrenja ce stizati sa svih strana i bicemo srecni jednog dana sto cemo i sami biti oslonac i pomoc novim putnicima.

Koracajmo s' verom u to da uvek ima nade, jer kako i sama izreka glasi: "Posle noci svitanje je neizbezno."