TheGodoth

Svanulo je. Kako predavanje pocinje od 8h resih da ustanem ranije i stignem nesto pre. Pomislim,to bi bilo dobro s obzirom da obnavljam godinu i da je na snazi mladja generacija u kojoj nemam poznanike. Eto prilike da promenim nesto po tom pitanju,uz malo vise vremena. Pristizem. Iz daljine vec osecam pri samom pogledu svu negativnost koju mi salje zgrada i te njene zidine. Trudim se da zanemarim taj osecaj nepripadnosti jer je znatno doprineo mom zadrzavanju na istoj godini. Ponavljam u sebi:"MISLI POZITIVNO,BUDI SVOJA,TI MOZES I BOLJE OD OVOGA". Medjutim,pri samom ulazu obuzima me neprijatnost. "JA SAM SAMO JEDINKA ZA SEBE OVDE",razmisljam. "DOSLA SAM OVDE DA CINIM ZA SEBE",sledeca misao. A onda me vec prvi pogledi ogoljavaju i cine nesigurnom. Pitam se da li takav utisak i ostavljam? Da li sam bas toliko primetna ili ti pogledi proprate svakog ko koraca tim holom. Ne bitno. Sada kad umakoh istima i cekam pred teatrom lakse disem iako je tu nekolicina kolega koji cekaju predavanje i njihovi pogledi prate moje crvenilo. Dok su oni grupisani,ja sama sa sobom bijem bitku o tome gde cu sesti,da li cu naici na provokacije i naravno ne izostavljam ostale opterecujuce misli. Usli smo i seli. Vecini je paznja usmerena ka profesoru. Moja je konkretno na ceo taj "svet" oko mene u prostoriji. Gledam sve te uzdignute face,frajere i ribe. Bar se trude da takav utisak odaju. Predavanje im je vise-manje nebitno. Jedan je spazio pozadinu koleginice ispred pa pokusava da prizove svoju duhovitost. Drugi prosipa fore koje ni u kursadzijama nisu aktuelne. Treci vrti kljuceve audia. Cetvrta se sminka,peta pomno slusa predavanje merkajuci lika iz treceg reda. Sesta prezentuje volumen sopstvene kose,pokusavajuci da privuce paznju ostalih. Sedmi i osmi vec imaju svoje fanove,dok deveti i deseti razmenjuju brojeve rasklapajuci svoje najnovije androide. A ja,odlutala u misli o poredjenju sebe sa njima. Uplasena,nema,lenja i skucena u nekom svom svetu,pokusavam da se bodrim. Tu sam jer znam da mogu vise. Nisam opterecena modom i brendovima,preteranim sminkanjem i zavodjenjem okoline. Skromna,iskrena,naucena da ceni trenutno i tezi ka visem. Pomislim,koliko ljudi samo hvale takve osobine a koliko svojim delima pljuju po sopstvenim recima. Koliko sebe spustaju i uzdizu. Koliko je sve to lazno,kriju se iza sopstvenih stvarnosti i istina. I drugi opet igraju kako oni sviraju. Ti su jos jadniji. Vecina se slize bas sa takvima. A onda se enormno gotive i medjusobno iskoriscavaju. U svemu tome nema nicega osim mnogo nesigurnijih od mene. Hvataju se bilo cega samo da ne bi bili sami u masi. Ipak,i pored toga sto shvatam da su to jedna siromasna deca,kojoj roditelji nista drugo nisu dali osim novca,mene nadjacava nedostatak samopouzdanja. Znam da moram vise ceniti sebe jer i vredim vise od svih tih laznih privida,ali ne umem to. Pitam se da li sam realna i prema sebi i prema ispisanom. Da li je ispravno i valjano po sebe predstavljati se i sebi i drugima kao nesto sto jesi i za sta znas da drugacije od toga nisi. Nikada necu razumeti one koji sebe isticu vise nego sto same cinjenice o njima govore i prikazuju.