TheGodoth

Svi mi smo verovatno dozivljavali razne situacije i uvrede od drugih,ali nije svako spreman da oprosti.

Ja sam osoba koja ne zaboravlja lako, ali prasta.Ne zbog toga da bi i drugi prastali meni, vec se vodim time da je ljudski gresiti,a bozanski prastati.Niko nije nepogresiv, kao ni ja i stoga se trudim da oprostim, kad god ima materijala za to, ali se jos vise trudim da ne dozvolim situaciju posle koje bih trebala da oprastam. Mada, smatram da u prastanju ne bi trebalo da postoji element zaboravljanja. Jer, ako mi nešto zaboravimo, to znači da se i nismo bavili praštanjem, nego da nam to ili nije bilo važno, ili da smo tako nesmotreni i neodgovorni, pa smo neke stvari potisnuli. Što opet, znači da ih uopšte nismo razrešili na pravi način. A ono što je potisnuto, može da se vrati naoružano agresivnom energijom i agresivnim nabojem. Povratak potisnutog je uvek gori od prvobitnog problema.Lep je osecaj kada oprostis nesto, a sve to neko vidi i vrati. Naravno, ima stvari preko kojih nikada ne bih presla,ali radim na tome da budem tolerantnija i popustljivija. Kod mene sve zavisi jednim delom i od toga kome i sta oprastam, ali to radim iskljucivo kada su u pitanju osobe koje volim vise od sebe, jer najvise nas te osobe i povredjuju ali njima je i najlakse oprostiti iako na njihova povredjivanja ne gledam kao na nesto sto bi trebalo da zasluzi ili ne zasluzi oprostaj,kako i sama izreka kaze: "Svoje se meso ne jede." Sto se tice onih prema kojima moja ljubav nije u toj meri naklonjena, za njih vaze reci koje cu citirati: "Mogu da ne vidim ,mogu da ne cujem,mogu da oprostim ne i da zaboravim." Praštanje nije slabost, praštanje je snaga i nije glupost vec mudrost. Prastanje je u svojoj sustini plemenitost.Ljudi mnogo razmišljaju o tome kako da žive svoj život, kojim putem da idu. Ne mora se o tome mnogo razmišljati. Samo se treba setiti deset Božijih zapovesti i u okviru njih koncipirati svoj život, koji onda zaista može da bude na dobro i na ljubav. Samo tada čovek može da oseti mir i harmoniju. Jer, nema mira i harmonije u mržnji, nego u praštanju. Prastanje mi govori o sopstvenoj velicini, kroz isto ja spoznajem sebe. Ljudi često greše i praštanje shvataju kao slabost drugih ali upravo je suprotno.Pravi oprostaj je dar koji nas najviše približava našoj božanskoj prirodi. Oprostaj dolazi iznutra, iz potrebe da se oslobodimo lanaca koji nas vežu. Oprostaj se daje iz srca, ne iz uma, on je stanje svesti i duha. Zbog toga, ako kalkulisemo kakav će učinak na osobu proizvesti naš oprostaj, onda to i nije oprostaj, jer oprostaj nije vezan za učinak i rezultat, za posledice svog čina. Oprostaj daje slobodu onom ko je oprostio, on daje unutrašnji mir i pomirenost s događajem i osobom koja nam je nanela neku bol. Zato se oprostiti može i bez reči, kada više nismo u kontaktu s osobom kojoj trebamo oprostiti. 

Oprastanje iz srca leči duševne rane i zato ako imate nekom nešto oprostiti, učinite to u ovoj godini i stavite tačku na sve negativno što vas je pratilo do sada.